Balkanu prete nove „korekcije granica“ i pregovori o teritorijama prema upitnim etničkim kriterijumima – i to na podstrek Trampove administracije i uz saglasnost EU. Ali razmena teritorija između Srbije i Kosova samo bi zaoštrila konfliktni potencijal.
Pre trideset godina, u leto 1989, polarizujući govor Slobodana Miloševića na Kosovu polju označio je početak njegove politike „mobilizacije Srba“ na području Jugoslavije. Pre dvadeset godina se Nemačka, u okviru NATO saveza, smatrala prinuđenom da vojno interveniše protiv onoga što je ostalo od Jugoslavije kako bi zaustavila masovno ubijanje i proterivanje kosovskih Albanaca.
Nakon traumatičnih devedesetih godina, kada je politika nacionalističke elite, usmerena na podelu bivše Jugoslavije po etničkim granicama, dovela do krvavih ratova i stravičnih zločina, Evropa je napokon prepoznala vlastitu odgovornost za to da se angažuje za mirovno uređenje Zapadnog Balkana zasnovano na vladavini prava i ravnopravnosti svih građana i građanki. Kao obavezujući međunarodnopravni temelj ovakve obnove prihvaćene su granice između republika bivše Jugoslavije.
A danas? Po pitanju Srbije i Kosova Evropska unija je, čini se, nadomak toga da podrži sporazum predsednika Srbije i Kosova, Vučića i Tačija, i time da svoj blagoslov povratku na politiku etničkih „korekcija granice“ – sa nesagledivim posledicama po ceo region.
Izgleda da su tri snažne i autoritativne vođe iz regiona, Vučić, Tači i albanski premijer Edi Rama, oživele staru ideju iz osamdesetih godina: Područje na severu Kosova, koje većinski naseljavaju Srbi, ide Srbiji, a područje na jugu Srbije, koje većinski naseljavaju Albanci (Preševska dolina), ide Kosovu. Time bi onda svi međusobni zahtevi bili izmireni i svi predmeti sukoba raščišćeni. Parola glasi da bi tada obe strane, i Srbi i kosovski Albanci, mogle da se usredsrede na unutarnje reforme i proces pridruživanja Evropskoj uniji.
To „idejno rešenje“ prošle godine je veoma uspešno „plasirano“ zahvaljujući snažnom lobiranju: Ideju je prihvatila predstavnica EU za spoljnu politiku Federika Mogerini, koja se očigledno svim silama bori za neki veliki politički uspeh tokom mandata. A prihvatio ju je i savetnik za bezbednost američkog predsednika Trampa, Džon Bolton, koji svakako ne gaji simpatije prema multilateralno utemeljenim i neetnički orijentisanim rešenjima iz Klintonovog perioda. Baš kao što su ga prihvatile i pojedine vlade u Evropskoj uniji, koje su procenile da su sva upozorenja poznavaoca prilika u regionu zanemarljiva ako je, kako se čini, nakon višegodišnje stagnacije u takozvanom „procesu normalizacije odnosa“ Srbije i Kosova sada napokon moguć neki pomak.
Zašto se EU mora odupreti razmeni teritorija između Kosova i Srbije
Zašto predloženo „rešenje“ u vidu razmene teritorija između Kosova i Srbije ne bi oslobodilo region, nego samo dodatno zaoštrilo konfliktni potencijal?
1. Praktično se odustaje od principa multietničkog Kosova utvrđenog Mirovnim planom Ujedinjenih nacija za Kosovo (Ahtisarijev plan): Dok bi Srbi sa Severa Kosova bili pripojeni Srbiji, oni Srbi koji žive razuđeni po ostatku zemlje postali bi predmet manipulacije na obe strane. Imali bi još manju podršku za punu integraciju kao državljani Kosova. A bez takve integracije se njihov nezavidan društveni i ekonomski položaj ne bi popravio, što bi pak dovelo do neminovne emigracije budućih naraštaja. Razmena teritorija između Srbije i Kosova naknadno bi sprala ljagu sa Miloševićeve politike krvi i tla i ideje o stvaranju etnički čistog prostora, zato što upravo u ovom trenutku Evropska unija i SAD na groteskan način propagiraju i podržavaju takve recepte iz prošlosti.
2. Razmena teritorija ne bi rešila ni jedan od razvojnih problema regiona, izazvanih autoritarnom vladavinom i teškom korupcijom. Naprotiv, ovakva opcija je u suprotnosti sa drugim nastojanima EU da se sprovedu reforme i uz to jača mit o „velikim nacionalnom vođama“, koji se kao „garancija stabilnosti“ izdižu iznad „sitničavih kritika“ svojih protivnika o nedemokratskoj situaciji u zemlji. Čim procene da su njihovi interesi i moć ugroženi, i ubuduće će – osnaženi ovakvim „velikim dilom“ – pronalaziti važne „nacionalne zadatke“ zarad čijeg rešavanja drugi interesi gube na značaju. Ujedno bi takav jedan sporazum ostao u znaku nedemokratske odluke, autoritarno sprovedene mimo većinske volje društva.
3. Izmena granica po etničkim principima šalje pogubne signale susednim državama Bosni i Hercegovini i Severnoj Makedoniji. Nije slučajno što je srpski član predsedništva BiH Milorad Dodik jedan od sponzora u međunarodnom lobiranju za „razmenu teritorija“: Jer ako međunarodna zajednica dâ saglasnost da se Srbi sa Severa Kosova „dovedu kući u Srbiju“, šta onda njega sprečava da i on „svoju“ Republiku Srpsku odvede kući iz nemile Bosne i Hercegovine? Dodik se već godinama poigrava projektom zvanim otcepljenje, a Evropska unija ga, umorna od brojnih provokacija, opominje tek s polovičnim interesovanjem.
Nejasno ostaje i kako bi se sporazum o razmeni teritorija odrazio na Albance u Severnoj Makedoniji: Zašto bi njima, koji ipak čine trećinu stanovništva u zemlji, bila uskraćena mogućnost da se ujedine sa etničkom braćom i sestrama s one strane granice? A kad smo već kod principa etničke podele: Šta dugoročno sprečava ponovnu podelu južnog dela Zapadnog Balkana između „velikih naroda“, Srba, Albanaca i Hrvata, u kojoj bi se kasnije još pronašlo neko rešenje za „ostale“ (Bošnjake, Makedonce…)?
4. Nije izvesno ni kakve bi posledice presedan u vidu sporazuma između Kosova i Srbije uz blagoslov Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država imao po druge teritorijalne sukobe u Evropi: Da li bi Viktor Orban to shvatio kao ohrabrenje da ispravku „Trijanonske sramote“* postulira kao politički program? Da li bi Vladimir Putin iskoristio priliku da, pošto je „doveo Krim kući“, pokrene i druge „korekcije granica uz obostranu saglasnost“ u istočnoj Ukrajini? Da li bismo onda u budućnosti ponovo došli do većinskog konsenzusa da su države sa multietničkim stanovništvom ipak izuzetak koji treba izbegavati?
Evropska unija nema nijedan smislen razlog da se odrekne svojih principa i preuzme toliki rizik zarad upitnog i teško održivog „rešenja“ sukoba između Srbije i Kosova.
Normalizacija odnosa između Srbije i Kosova i naposletku i priznanje Kosova od strane Srbije jeste veoma važno, ali nije jedini niti najprimarniji cilj u procesu pridruživanja ovih dveju zemalja Evropskoj uniji. Ahtisarijev plan za Kosovo i sporazum EU sa Srbijom odn. Kosovom zadaju smernice kojih EU treba strpljivo i postojano da se drži, uprkos brojnim udarcima i frustracijama proteklih godina:
- Puna pravna i politička ravnopravnost i integracija svih građana i građanki Kosova i Srbije bez obzira na etničko poreklo.
- Temeljne reforme pravosudnog sistema i izvršne vlasti.
- Suzbijanje partokratije i vladavine klanova kroz reforme izbornog sistema i javne uprave.
- Zagarantovana sloboda govora i sloboda medija.
U pitanju je kredibilitet Evrope.
* Trijanonskim sporazumom (Veliki Trijanon, Pariz) je nakon Prvog svetskog rata regulisano otcepljenje dodatnih delova Kraljevine Ugarske i njihovo pripajanje susednim državama i državama naslednicama.
